Почетна

Добродошли на сајт пројекта "Школа без насиља" који се реализује у сарадњи са УНИЦЕФ-ом и предузећем Центар д.о.о.
Главни циљ „Школе без насиља“ јесте стварање безбедне и подстицајне средине за учење, рад и развој.
У оквиру овог програма насиље је дефинисано као сваки облик понашања који има за циљ намерно наношење психичког или физичког бола другоме. Програм је пре свега намењен деци, наставницима и запосленима у школама, али и родитељима и читавој локалној заједници.

Програм има четири садржинске компоненте:

  • 1. Истраживачка компонента – истраживање искустава и ставова свих у школи о насиљу, обрада резултата и њихова презентација наставницима, деци, родитељима и локалној заједници;
  • 2. Едукативна компонента – обука наставника и школског особља о насиљу, о вештинама комуникације, о отвореном дијалогу између деце и одраслих, о превентивној улози школских правила, о реституцији тј. надокнади штете, о позитивној дисциплини, о конструктивној интервенцији, о формирању унутрашње и спољашње заштитне мреже у школи;
  • 3. Вршњачка компонента – рад деце са вршњацима на препознавању и откривању насиља, на вршњачкој заштити, на изградњи узајамног поверења и смањењу насилног понашања међу вршњацима;
  • 4. Компонента породица / медији / локална заједница – промоција узајамне сарадње и мобилисање јавности за стварање савезништва и активно деловање на смањењу насиља у заједници.

Седам корака ка школи без насиља

Примена овог програма и његова трајна уградња у школски програм рада (школски курикулум) трају бар једну школску годину. У овом процесу школа пролази седам корака:

  • подизање свести о проблему – прихватање чињенице да се у школи догађа насиље;
  • формирање унутрашње заштитне мреже – доношење процедура и механизама који ће обезбедити да она трајно функционише;
  • успешно функционисање унутрашње заштитне мреже – дефинисане процедуре за бележење насиља и предузимање мера заштите;
  • формирање спољашње заштитне мреже – укључивање дома здравља, центра за социјални рад, полицијске управе и општине у рад програма;
  • обраћање за помоћ деце/породица изложених насиљу – успостављање поверења у унутрашњи и спољашњи тим помагача (заштитне мреже);
  • функционисање система интервенција – дефинисане процедуре за правовремен и конструктиван одговор на насиље, а интервентни и превентивни програми примењују се у школској пракси;
  • самопроцена школе – да ли је школа постала безбедно окружење за децу/ученике, да ли родитељи и наставници сматрају да школа може самостално да настави са програмом и да је постала сигурније место за развој.